SRBIJO, HVALA ŠTO NAS NISI OSTAVILA SAME: Posetili smo mesto koje je preživelo apokalipsu, poginulo 53.537 ljudi, decu vadili ispod betona, a danas...
Dodajte Kurir u vaš Google izborJutro je. Februar šesti. Godina 2023. Sat otkucava 4.17. Bio je to poslednji otkucaj života za 53.537 ljudi. Za manje od dva minuta i 11 turskih provincija nadomak granice sa Sirijom pretvoreno je u oblak prašine. Tlo je pucalo pod razornim udarom zemljotresa jačine 7,8 stepeni po Rihteru. A onda je sve utihnulo... Zavladala je jeziva tišina.
Tek koji sekund kasnije prolomili su se jauci. Majke su rukama grebale beton da dohvate ručice svoje dece. Krv im se slivala niz nokte. Očevi su iznosili tela. Još topla. Kao da ih ljuljuškaju. Bio je to poslednji zagrljaj... Suze su kapale na zanavek sklopljene oči.
Devet sati kasnije novi potres. Snagom od 7,5 stepeni dovršio je apokalipsu. Samo u vilajetu Hataj 24.157 poginulih. Povređenih 30.762. Srbi bi rekli - tamni vilajet. Sahranjeno je više ljudi nego što većina gradova na Balkanu ima stanovnika.
U prvim danima dva najjača udara pratilo je oko 4.000 manjeg intenziteta. Ali dovoljno jakih da strahom suše usne. Antakija, istorijsko srce najviše postradale provincije Hataj, ostala je bez celih kvartova. Spasioci su uspevali da pronađu preživele i posle 200 sati pod ruševinama. Ali mnogi koji su dozivali pomoć nikada nisu dočekali sledeće jutro.
U tim najmračnijim satima rađala se neopisiva snaga ljudske solidarnosti. Rame uz rame sa turskim herojima stajali su spasioci iz Srbije, boreći se za svaki dah zarobljen u tami. U prvim satima posle katastrofe lokalne službe su pucale pod pritiskom trke sa vremenom. Izbezumljeni ljudi nadali se da će ugledati žive svoje najmilije, komšije, prijatelje...
Danas nisu radi da pričaju o tragediji. Previše je smrti bilo... Ali kada čuju Srbistan, pružaju ruku u čvrst stisak.Ponos je bilo biti iz Srbije ovih dana u Antakiji, dok smo sa novinarima iz 12 zemalja obilazili obnovljen grad, uz domaćine iz Direkcije za komunikacije Predsedništva i Ministarstva za životnu sredinu, urbanizam i klimatske promene.
- Sećanje boli, ali nikada ga se neću odreći. Zauvek će moja supruga i sin biti u mome srcu. Tri godine... Kao da su prošla tek tri dana. Razara dušu - odmahnu rukom i uz težak, dubok uzdah naglo pokri bradu koja naprečac zadrhta. Mustafa zaćuta. Samo blagi pokret glavom u neverici.
Najedared nas obojicu trznu rezak zvuk sirene saniteta. U njegovom suznom pogledu ponovo ugledah spasioce sa srpskom trobojkom kako, možda baš na tom mestu gde stajasmo, tragaju za otkucajem srca.
- Krenuli smo bez straha i dileme. Po dolasku, kročili smo na tlo koje je i dalje podrhtavalo. Niko od nas ne može da opiše kako smo se osećali kada smo pronašli mladu devojku - prisetio se onomad Davor Vidović, vođa tima od 45 pripadnika Sektora za vanredne situacije, koji su sa devet vozila među prvima stigli da pruže ruku spasa.
A sa njima i jedan pas - belgijski ovčar Zigi, koji će postati simbol nade u trenucima očaja. Specijalizovanom opremom locirali su i ženu koja je više od 100 sati provela u ruševinama, a onda su je lokalni spasioci spasli.
Dok su se pojedini timovi povlačili, jer je bivalo sve opasnije, naši momci i devojke su ostajali. U vilajetu Kahramanmaraš, u samom epicentru potresa, kamere tima iz El Salvadora detektovale su znake života. Drugi su oklevali, srpski i turski tim nisu. Ušli su direktno u mračnu utrobu razorenog betona. Tri sata su se probijali... Među njima i mladi Dragan Bjelić, 25-godišnji apsolvent medicine iz Novog Sada. Predvodio je volonterski medicinski tim. Za jednu žrtvu stigli su prekasno, a onda su ugledali povređenu devojčicu. Prepoznali su početak sepse, pružili hitnu pomoć i transportovali je. Darovali su joj novi život...
- Video sam prazninu i tugu u očima ljudi koji pored srušenih domova čekaju vesti o bližnjima. To se ne može rečima opisati. Nikad to neću zaboraviti - kazivao je Bjelić tada.
Više od dva miliona je evakuisano iz regiona, stotine hiljada ostalo je bez domova, 105.000 zgrada je srušeno...
Tu epsku borbu Turska nikada neće zaboraviti. Baš kao ni ministar za životnu sredinu, urbanizam i klimatske promene Murat Kurum. Dočekao nas je u Antakiji u sklopu opsežnih priprema za tursko predsedavanje Konferencijom Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama COP31 u novembru. Slušam ga. Iznosi impresivne brojke - 500.000 stanova izgrađeno za dve godine, 200.000 radnika na terenu, uloženo 75 milijardi dolara...
Govori i o modelu Anadolskog platana, o gradovima koji moraju biti spremni na katastrofe. Gledam u njegove šake dok objašnjava. U njima snaga vere. A u mislima mi Mustafa. I njegova suza. I brada koja zadrhta. I prašnjava lica svih onih heroja koji su sve činili da prevare smrt i iz njenog zagrljaja izvuku život više. Na pomen Srbije reagovao je s dubokim poštovanjem.
- Pre svega Srbiji, ali i svim prijateljskim i bratskim zemljama, mnogo, mnogo hvala što u ovako velikoj katastrofi nisu ostavili Tursku, svoje prijatelje, svoju braću same, što su nam u svakoj fazi pružali ogromnu podršku. Doživeli smo katastrofu koju nazivamo katastrofom veka. I u tom trenutku smo zajednički podmetnuli i ruku i telo pod kamen. I zajedno sa prijateljima smo ustali na noge. Danas pričamo o nadi, sreći, ponosu!
I upravo zbog svega što je izgubljeno i svega što je spaseno, Turska ne pušta ruku onih koji su pomogli. Baš kao ni guverner Hataja Mustafa Masatli:
- Tada smo uputili poziv za pomoć celom svetu. Na taj poziv su se odazvale mnoge zemlje, uključujući i Srbiju. Ja ovde, kao valija provincije, želim mnogo da se zahvalim narodu Srbije, državi Srbiji, kao svim državama i narodima koji su nam pomogli, međunarodnim organizacijama... Pokazali su veliku humanost.
Toga 6. februara nestale su cele ulice koje su vekovima čuvale fragmente različitih civilizacija. Nije Antakija bio običan grad, već istinski muzej čovečanstva stvoren pre više od dva milenijuma. Osnovan 300. godine pre nove ere kao Antiohija u antičko doba, svrstan je u jedan od četiri velika grada Rimskog carstva, uz Rim, Aleksandriju i Konstantinopolj. Mesto je gde su propovedali apostoli Petar i Pavle i gde su se sledbenici Isusa Hrista prvi put u istoriji nazvali hrišćani. Jedinstvena multikulturalna sredina u kojoj su se vekovima bratimili Turci, Arapi, Jevreji i Jermeni. U njemu je svoj mir našlo 400.000 stanovnika.
A onda je sve u nekoliko sekundi nestalo. Urušili su se Habibi Nekar, jedna od prvih džamija u Anadoliji, i istorijska Crkva Svetog Pavla. Čuvena zgrada parlamenta pretvorena je u prah. Na stotine istorijskih građevina je oštećeno. Jedino je drevna Crkva Svetog Petra, uklesana visoko u stenu planine, izbegla uništenje...
Pod njom nas sustigoše deca. I baš tu, na tom parčetu sveta gde su srpski spasioci tragali za životom, igraju se. Zastanu. Podignu prste u znak vuka. Simbol Hataja i njegove večne borbe. Smeše se. Taj mali gest, taj prkosni pozdrav vučjih ušiju, govori više od svih reči: još smo ovde.
I da taj život, uprkos svemu, ume da bude lep.